Једноставно, десило се!

Портал МОЦАРТ спорт је у колумни Граде Бранковића поставио изузетно емотиван текст о френетичној атомсфери на мечу нашег клуба. Прочитајте доживљај из угла некога ко није навијач Црвене звезде.


Све ми сада делује некако нестварно... Ваљда зато што је данас, уистину, све могуће. Кад дође време у којем је све очекивано, онда ту нема ничег од прижељкиваног. Свеједно је: догодило се или не?! Нема више ни права, ни мере. Ни правила, ни мерила. Нема ни објашњења, јер она никоме више ништа не значе.

„Једноставно, десило се!“

Ми смо окупирани временом у којем су се ствари – „једноставно десиле“. Немамо утицај ни на њихов ток, ни на њихов след. Потпуно смо небитни. Ако будемо ту, десиће се нама - ако не будемо, десиће се ономе ко се ту затекне. Нема везе ни коме, ни због чега?! Ствари су се – „једноставно десиле“. Саме од себе...

Најобичнија инерција наших живота.

Само лудаци и маштари имају јединствену привилегију да верују како од њих малих нешто велико зависи. Сами себи стварају привид да су битни. Да се без њих не може. Да само они могу. Да само они знају. Да само они умеју...

Не могу ни себи да објасним феномен који се недавно и такође – „једноставно десио“. У суботу, на Маракани: једна од играчки најгорих Црвених звезда у њеној клупској историји дочекана је и испраћена с терена уз слављеничке салве десетина хиљада оданих и жељних?! То је најупечатљивија припадност, која вероватно више нема ама баш никакве везе са спортом и фудбалом. Мислим да је то много дубље и много више од најдубље и највише љубави. То заправо и није само љубав...

То је и љубав, и вера, и нада, и нагон, и страст и инстинкт.

То је урођена приврженост.

То је мајчинство!

У тај феномен неко искрено нормалан не може да проникне. Не верујем да би се ту чак маштари, лудаци и лажови снашли. Па толике изливе емоција нису доживеле ни оне Звезде, Рајкове и Џајине, ма ни она ненадмашна из Барија и Токија?! Да јој кличу само зато што је Звезда?! И да их славе само зато што су део Звезде?! Нико се никада није тако дивио углавном недостојним играчима и комплетно недостојном тиму?! За игру против Спартака, једанаест фудбалера заслужили су да их бодри једанаест навијача...

А било их је 41.250!

За мене је сваки од њих вреднији од сваког функционера и фудбалера Црвене звезде. Чини ми се да смо дошли у парадоксалну ситуацију да сад уопште није битно ко ће да води и ко ће да игра за Црвену звезду. Могао бих и ја да будем председник и центарфор, што данас и није нека нарочита привилегија...

Данас је већа част бити један од 41.250!

Искрено, сад ми је жао што нисам навијач Црвене звезде! Да сам се родио прошле суботе, не бих имао ни једну дилему... Био бих 41.251!

Овако, самовољно сам принуђен да будем тек један од 7.120.666 пописаних становника ове несрећне Србије. Само један од оних од којих ама ништа не зависи. Од прошлог четвртка убеђују ме да сам постао достојан, да сам кандидат за Европу, да је то и моје дело и да не смем да посустанем док ту ствар, која се „једноставно десила“, не изгурам до краја. Нису ми рекли, али препостављам да су мислили на „мој крај“.

Званични кандидат за умирање!

Ах, какво олакшање... Сад бар нећу морати да умрем без дозволе!

Небулозно покушавам да пронађем неку сличност између ове Звезде и овог мене... Ми смо, дакле сад и званично, кандидати за Европу! Неко је тако одлучио и ми се о томе ништа не питамо. Као да Звезда није била првак Европе и као да ја Европу нисам пропутовао уздуж и попреко.

Хвала вам, господо, и у Бриселу, и у Београду, али...

Звезда и ја немамо проблем где да живимо.

Наш проблем је како да преживимо.