Велики Звездаши о својој Звезди

На данашњи дан пре 67 година основано је спортско друштво Црвена звезда и у претходних скоро седам деценијама израсли смо у један од најцењенијих и најтрофејнијих спортских колектива Европе. Радовали смо победама сваког спортисте који је носио наш грб, туговали после неуспеха који су нас чинили јачим и пркоснијим. Наша Звезда је увек била другачија од других, мангупски стил живота прихваћен од авангардне омладине наше земље учинио је да постанемо један од најпрепознатљивијих брендова Србије у Европи и свету. Чак 48.2 процената становништва наше земље узраста од 15. до 77. година навија за Звезду, а међу њима велики број уметника, сликара, глумаца, академика, високих државних функционера, музичара који нам дају за право да себе сврставамо у елитистички клуб. Замолили смо само неке од наших јавних личности да нам у неколико речи опишу своју љубав према Црвеној звезди, да се присете неких тренутака који су им урезани у сећање, и ево шта су нам рекли.
Матија Бећковић, књижевник и академик:

- Никад ми неће бити јасно да поред живе Црвене звезде неко може мирне савести да навија за неки други клуб. А сви знамо да има и таквих случајева. Да Звезда не постоји и та појава би била разумљивија... Звезду сам заволео пре него што сам знао шта је то и шта се под тим именом крије. Али ма колико је волео, не би ми никад пало на памет да за њу навијам и да јој јавно изјављујем љубав да ми од свега није важније да будем објективан и одстраним сваку емоцију.
Љубивоје Ршумовић, песник:

- Ја сам растао уз победничку Црвену звезду. Црвена петокрака је победила у Другом светском рату, Црвена звезда је побеђивала на спортском пољу! Било је сасвим природно да Црвена звезда постане мој навијачки фаворит. То је условило и мој спортски ангажман, најпре као члана управе кошаркашког клуба, па као оснивача и такмичара карате клуба Црвена звезда, па као члана управе Спортског друштва, и најзад као једног од аутора велике монографије Црвене звезде, поводом 40. рођендана, 1985. године, и на крају као писца једне од химни "Све што смо желели, све што смо хтели, то су нам дали црвено-бели!" Ја сам и данас, као пензионер, црвено-бео и изнутра и споља, несврстани делија који се радује победама и тугује са поразима Црвене звезде, али и у једном и у другом случају поносан што сам био скромни део једне велике европске породице.
Драган Николић, глумац:

- Звезда је, да тако кажем, моја прва љував! Уосталом, вршњаци смо, ишли смо у основну школу, лежали исте болести, пролазили заједно све те клиначке дане... Прва љубав се не заборавља, а са Звездом сам провео детињство, младост и ево сада проводим и почетак старости. Зато Црвеној звезди желим да честитам 67. рођендан и да јој пожелим дуг и леп живот.
Урош Ђурић, мултимедијални уметник

- Када говоримо о љубави, не умем рационално да одгонетнем зашто ме нешто више привлачи од нечег другог. Могу да проналазим различите разлоге, али ниједан ми не звучи довољно уверљиво. Познајем једну жену која тврди да смо ми ти који бирају своје родитеље и животне ситуације пре рођења. Ако бих применио овај начин мишљења на фудбал, испада да сам се за Црвену Звезду определио много пре зачећа. Када говорим о осећају, он је најближи нечему што се подводи под појам огледања. Некако сам се од малих ногу препознао у духу клуба. Као да то примарно стање припадности нечему, слично породици, или крају из кога потичете, када говоримо о Звезди није никад ни доведено у питање. До тога је дошло природно, у окружењу у којем је најбоља другарица моје тетке ћерка првог Звездиног центарфора Јована Језеркића (и при том станујете у истој улици), растући у крају у којем је ћошкарио син Рудинског, ишавши у школу са Иваном Шекуларац, или би ми наместили за постигнут одличан успех по завршетку другог разреда основне да једем сладолед у „Сунцу“ за истим столом с Карасијем, док сам свако мало током живота налетао на витку фигуру Боре Костића.

Имао сам среће да у формативним годинама закачим неколико фантастичних тимова: детињство ми је обележила Миљанова ера, тинејџерство епоха Бранка Станковића, а младићко доба генерација из Барија. Можда ће зазвучати бизарно, али много тога што примењујем у својој уметничкој пракси, научио сам гледајући утакмице – аутентичност, спремност, правовременост, одговорност и слобода изражавања подједнако су важне у обе дисциплине. Црвена Звезда је захваљујући својој игри представљала јединствени дух места, београдског „није битно“ позерског става, који је успешно отелотворио универзални херојски образац – бити већи од сопствене судбине, примењујући у пракси једну од најбољих дефиниција храбрости, као питања стила у ситуацији кад немате никакве шансе. Стога је Црвена Звезда један од свега два тима који су освајали Куп/Лигу шампиона, а да не потичу са западне хемисфере. Звезда је једна од ретких појава с „друге стране“ која се доживљава као интернационални симбол отпора обесправљених, што се види по томе што ју је Били Брег, енглески социјално ангажовани поп трибун, 1991. године уврстио у свој једини топ 10 хит или се по њој (Red Star Belgrade) назове амерички алтернативни кантри трио из Чепел Хила у Северној Каролини. А мени је то довољно.
Марко Видојковић, писац:

- Мени је Звезда у генима. Љубав према нашем највећем клубу сам наследио од деде и оца и она превазилази сва рационална објашњења. Од почетка осамдесетих идем на стадионе и пратим Звезду, тако да је та љубав у корену мог односа према вољеном клубу.
Иван Бекјарев, глумац:

- Звездаш сам откако сам свестан! Заволео сам пре свега захваљујући Рајку Митићу, Звездиној првој звезди. Једном случајно, док још нисам умео да препознајем фудбалере, када сам имао свега три године, био сам на једној Звездиној утакмица која је играна по блатњавом терену. И лопта је погодила једног играча у леђа и на његовом дресу се оцртао круг. Пратећи тог играча, сазнао сам да се ради о великом Рајку Митићу. Отац ме је од малих ногу водио на све Звездине фудбалске утакмице, али и на све мечеве кошаркашица и кошаркаша Црвене звезде. Тако да сам гледао све генерације Звездиних фудбалера, кошаркашица и кошаркаша. Члан сам скупштине фудбалског и кошаркашког клуба више од четири деценије, а све играче и велике звезде, којима сам се дивио, имао сам прилику да упознао и да се дружим са њима. У Звезди сам отакако знам за себе. Био сам члан УО и целог спортског друштва, предсеедник и члана разних комисија. И даље навијам за Звезду, упркос томе што некад не иде како прижељкујемо. Али, биће боље. Не мислим да одступам од Звезде, али ни од права на своје мишљење, које се можда некима у Звезди не свиђа. Али, сви у Црвеној звезди знају да иза мене нико стоји и да су моје намере најбоље.
Мирослав Илић, естрадни уметник:

- Сваки рођендан Црвене звезде представља радост за мене, па и овај 67. Тренутно се налазим у Мрчајевцима, али честитам мом клубу и с нестрпљењем очекујем наставак фудбалског шампионата. Видећемо шта ће бити, али већ видим да има мноштво нових имена, велики број младих играча из Србије. На пролеће је најбитније да имамо добар тим и игру, а екипа не треба сада да буде под притиском што се тиче резултата, који би требало да уследе од идуће сезоне. Звезда је саставни део мог живота. Острајем и даље уз наш највећим клуб. Пратим шта се дешава, навијам, волим и подржавам Звезду.
Милован Витезовић, писац и сценариста:

- Нисам неки ватрени присталица, али Црвена звезда је водећи клуб на овим просторима, која је била првак Европе и света, а надам се ће то бити и убудуће. Некада давно, ишао сам на утакмице са познатим партизановцем Душком Радовићем и била су то лепа времена...
Александра Гудељ, водитељка:

- На утакмице Звезде сам ишла још док сам била у мамином стомаку. Касније сам мечеве вољеног клуба посматрала са оцем. Осећам се делом северне трибине, јер сам заједно са осталим навијачима на том месту делила срећу и тугу, некада и током само једног сусрета, као што је био онај против Динама из Тбилисија када сам помишљала у неким тренуцима разочарана и да напустим стадион, а крај утакмице сам дочекала са сузама радосницама. Радујем ме сваки успех црвено-белих, а поред фудбала највише пратим и кошарку и рукомет.
Милан Калинић, Водитељ и глумац:

- Љубав према Звезди носим из породице. Отац ми је велики Звездаш, као и деда који ме је на дан рођења учланио у Црвену звезду, због чега сам му веома захвалан. Први пут атмосферу Маракане сам осетио као клинац на мечу против Загреба. Победили смо 3:2, али не могу да се сетим које је тогодине било. Касније сам заједно са братом тренирао фудбал у Звезди и имао сам ту привилегију да од тамо неке '81. Године, па све до 1990. у улози скупљача лопти посматрам велике утакмице и видим све велике светске Звезде са атлетске стазе. То је био сјајан период, читава та деценија, не само Бари и Токио, они су само јагода на врху шлага. Речима не могу описати неколико ситуација у којима сам плакао због Звезде, то је невероватан осећај који производе најјаче емоције. Тренирајући на Маракани већи део детињства сам провео у Звезди, и данас идем на утакмице, кад год могу, али ме на то тера само велика љубав према клубу. Једноставно не уживам у тренутној просечности и искрено се надам да ћемо ускоро успети да направимо барем мали искорак по питању игре и резултата.

Небојша Глоговац, глумац:

-Моја љубав према Звезди као и све највеће љубави потиче из куће. Док сам живео у Требињу до своје пете године навијао сам за Леотар, али то је било сасвим безазлено. Касније када сам се преселио мој ујак из Невесиња је редовно долазио на мечеве на Маракани и он и мој отац ме испрва нису водили са собом на стадион. Касније када сам им се коначно прикључио у одласцима на Маракану, инфицирао сам се Црвеном звездом. Не могу да кажем да сам превише страствен и агилан, али ишао сам на већину великих утакмица, и још увек чувам карте са антологијских мечева као што су били они против Реала и Милана. Надам се и верујем да ће ово сад подмлађивање екипе донети напредак у клубу и да ћемо ускоро бележити боље резултате. У сваком случају нашем клубу честитам рођендан и желим пуно спортских успеха.
Бранислав Трифуновић, глумац:

- Када је Звезда у питању године нису од превеликог значаја. Оне нам служе да се сећамо неких битних и важнијих тренутака и да онима који долазе покажу како је некад било и како треба да буде. Зато их не треба бројати јер знам да се Звезда неће угасити.
Иван Ивановић, водитељ:

- Играли смо против Слободе из Тузле и победили са 9:1, а Боровица је дао пет голова када сам ја са дедом први пут отишао на утакмицу. То је било довољно да заволим Црвену звезду, и да та се та љубав временом само увећава. Сећам се и да сам финале КЕШ-а из Барија гледао са екипом из краја у заједничкој просторији зграде у којој сам живео, а памтим и једног друга, иначе Рома, који је сутрадан, дан након што смо освојили Европу дошао у школу и рекао“Мени у животу ништа нису дали, ни ћале, ни кева, већ само Звезда“.

И данас сам редован на Маракани, на трибини где заједно са осталим момцима остављам глас и дланове, или у ложи где се искључим из свега другог и потпуно посветим гледању фудбала. Звездо моја, срећан ти рођендан.